Obožavam Nemačku. Bavarsku pogotovo. Obožavam i Nemce onakve kakve ih znam:
organizovane, disciplinovane, praktične, bez guranja nosa i tudje
stvari, svesne važnosti zdravlja i zdravog života...Minhen je bio
usputna stanica na našem proputovanju o kome ću , ipak, neki drugi put.
Pripreme za Oktobar fest bile su u toku, i to je naša prva lokacija u Minhenu. Ali ne zato što sam ljubitelj piva,heh. Bar ne ja.
U Englischer Garten-u sve vrvi od ljudi, opuštenosti i dobrog raspoloženja. Pije se pivo. Uglavnom. Ali ono najzinimljivije što sam videla u Minhenu, jeste jedna rečica. Netipična. I oaza mira i zelenila oko nje. Tako blizu centra grada i svih dešavanja, a nekako opet izolovano, daleko. Toj reci samo se prepustiš i ona te nosi, izbaci na drugom kraju ili kako već .Videla sam kako samo uskoče,a onda jako brzo nestanu iz vašeg vidokruga. Jako zanimljivo. Ustvari, to i nije reka, kažu da je potok. Ajsbah. Hladan i sa jakom strujom - oko 20 tona vode protiče u sekundi. Ovde talasi ne nestaju, konstantni su. I kome treba okean kad se surfovati može u centru Minhena?! Impresivno. Jahači talasa, u posebnim odelima zbog hladnoće, pokušavaju da što duže izdrže na teškim talasima zabavljajući sebe i okupljajući posmatrače. Na red se čeka i po 20 min. A sve ovo postoji čak tridesetak godina, ejj. Nisam imala pojma... Jedno vreme surfovanje je bilo zabranjeno zbog nesrećnog slučaja, sada je opet i ipak turistička atrakcija i nešto što ne smete propustiti u Minhenu.
Grad kao grad, ok...Valjda su mi više i dosadili pa ni nemam posebnu inspiraciju da ih opisujem. Gradovi danas liče jedni na druge, uglavnom. Svet je odavno postao globalno selo. Naravno da me oduševe arhitektonske ideje, spomenici istorije, ali retko kada više od prirode.
Minhen mi je tog dana mirisao na peciva iz žiivopisnih pekara. Samo sam provirila unutra.Mmm. Za ručak, odlučili smo se ipak za čuvenu pivnicu “Hofbrauhaus”, autentičnu i poznatu zbog Hitlera i njegovih poseta.
Minhen je lep, čist i ugladjen, i sve ostalo očekivano za Nemačku, pa u tom smislu i ne bih hvalila više.Jer nisam ni očekivala manje. Ali da bih mogla reći da sam ga potpuno doživela , trebalo bi ipak više od jednog dana. U svakom slučaju - preporučujem!
Pripreme za Oktobar fest bile su u toku, i to je naša prva lokacija u Minhenu. Ali ne zato što sam ljubitelj piva,heh. Bar ne ja.
U Englischer Garten-u sve vrvi od ljudi, opuštenosti i dobrog raspoloženja. Pije se pivo. Uglavnom. Ali ono najzinimljivije što sam videla u Minhenu, jeste jedna rečica. Netipična. I oaza mira i zelenila oko nje. Tako blizu centra grada i svih dešavanja, a nekako opet izolovano, daleko. Toj reci samo se prepustiš i ona te nosi, izbaci na drugom kraju ili kako već .Videla sam kako samo uskoče,a onda jako brzo nestanu iz vašeg vidokruga. Jako zanimljivo. Ustvari, to i nije reka, kažu da je potok. Ajsbah. Hladan i sa jakom strujom - oko 20 tona vode protiče u sekundi. Ovde talasi ne nestaju, konstantni su. I kome treba okean kad se surfovati može u centru Minhena?! Impresivno. Jahači talasa, u posebnim odelima zbog hladnoće, pokušavaju da što duže izdrže na teškim talasima zabavljajući sebe i okupljajući posmatrače. Na red se čeka i po 20 min. A sve ovo postoji čak tridesetak godina, ejj. Nisam imala pojma... Jedno vreme surfovanje je bilo zabranjeno zbog nesrećnog slučaja, sada je opet i ipak turistička atrakcija i nešto što ne smete propustiti u Minhenu.
Grad kao grad, ok...Valjda su mi više i dosadili pa ni nemam posebnu inspiraciju da ih opisujem. Gradovi danas liče jedni na druge, uglavnom. Svet je odavno postao globalno selo. Naravno da me oduševe arhitektonske ideje, spomenici istorije, ali retko kada više od prirode.
Minhen mi je tog dana mirisao na peciva iz žiivopisnih pekara. Samo sam provirila unutra.Mmm. Za ručak, odlučili smo se ipak za čuvenu pivnicu “Hofbrauhaus”, autentičnu i poznatu zbog Hitlera i njegovih poseta.
 |
- Seli smo unutra, terasa je bila puna tada. Gledali u jelovnik, gledali, i gledali... Neke kolenice i čuda, na nemačkom baš i nismo razumeli, ipak nam je bio potreban jelovnik na engleskom. Konobara nije bilo dugo baš, a mi jako gladni. Očito su bili prezaposleni. Ustali smo i otišli. I ručali tu preko puta, provereno: piletina sa povrćem. Ne baš velika porcija (preovladjuje zeleno,hehe), a za dvoje, sa pićem oko 40 evra.
Minhen je lep, čist i ugladjen, i sve ostalo očekivano za Nemačku, pa u tom smislu i ne bih hvalila više.Jer nisam ni očekivala manje. Ali da bih mogla reći da sam ga potpuno doživela , trebalo bi ipak više od jednog dana. U svakom slučaju - preporučujem!
Нема коментара:
Постави коментар