Venecija

Jedan od onoh gradova koje morate videti bar jednom.
Jedan od onih gradova u kom ljudski faktor nije mogao da mi naruši opšti utisak.
I jedan od onih gradova kome poželim da se vratim često, bar na nekoliko sati...

Nervira me prevelika gužva,ali u Veneciji se toliko brzo naviknem, da mi ljudi uopšte ne smetaju da je doživim. Ne smeta mi ni milion radnji, ni to što se, kažu, toliko iskomercijalizovala. Što se trguje na sve strane, što je romantika na gondolama usiljena. Ne, jer Venecija je za mene mnogo više. Dah prošlosti. Podsećanje na to koliko je ludosti ili hrabrosti bilo potrebno da se u IX veku stvori grad na 118 ostrva. Da se izgradi na temeljima od drvenih balvana koji su do 9m zabijeni u meko glineno tlo.

I svaki put pomislite da ćete se ovoga puta snaći i nećete zalutati medju uskim, sličnim uličicama, i svaki put ona uspe vas prevari. Da vam pokaže još jedno svoje lice. Tako stara a dostojanstvena, pomalo teatralna, pomalo kitnjasta i tajanstvena, puna uspomena, ona na koju ne možete ostati ravnodušni. Samo to ne. Na njoj se prošlost jasno iscrtava iako smelo prkosi godinama. Prkosi prirodnim silama i modernom vremenu. Ne zna za automobile, staklene zgrade i ludila u diskotekama.To od nje ne očekujte.

Ali ono što od nje možete očekivati ako uspete da  isključite horde turista, glasove na svim jezicima sveta, lažne Luois Vuitton i Burberry torbe i prave mahere trgovine, jeste osećaj da vas je neko spustio na pozornicu neke stare predstave, na mesto gde nema mesta presiji koju nosi treći milenijum. Trg Svetog Marka se naravno podrazumeva, a meni je nekako omiljena Duždeva palata. Najinspirativnija, najlepša. Crkvu Santa Maria della Salute kad pogledam ne mogu a da se ne setim Laze Kostića. I ne mogu da ne "iskuliram" na stepeništu ispred. A ono što mogu, jeste da vam kažem da obavezno posetite Veneciju. I da vam ne postane jedan od omiljenih gradova, jedinstvenost i uzbudljivu biografiju joj ne možete osporiti.

Tunis 2008

Moja prva saznanja vezana za Tunis bila su  iz jedne debele turističke brošure koju sam obožavala da gledam kad sam bila dete. Delovao mi je kao neka magična, egzotična , daleka zemlja.... Na toj stranici , čiji miris i danas pamtim, i osećaj mazne hartije pod prstima, najduže sam se zadržavala i maštala. A da li je Tunis takav, pokušaću da ispričam čitavih pet godina nakon što sam ga prvi i jedini put posetila.

Prva sećanja vezana za Tunis su mi negde na aerodromu njihovom, u wc-u (e, jbg sad što je to prvo). Neki čudni sistem puštanja vode za mene, tada. Pritisla sam pogrešno dugme i voda je umesto u wc šolju krenula ka meni. Smešno, vala stvarno. O da, uspela da pobegnem na vreme. A voda služi... pa pretpostavljate za šta...(Zar sam stvarno morala baš ovo prvo da ispričam?!) Onda se sećam da kada samo napustili zgradu aerodroma, ponoć je već bila prošla, zapljusnuo me je toliko vlažan vazduh da mi se činilo da jedva dišem. Onda su nas vozili lokalnim mini busevima do Yasmin Hammameta, naše baze. Sećam se da je čovek vozio kao da vozi krompir, a ne ljude. I sećam se da se lukavost Arapa još prvog dana pokazala, kada su nam tražili novac da nam unesu kofere u mini bus. Pardon, da ih popnu na krovove.

Naš hotel je tada imao pet zvezdica. Danas ima četiri valjda.

Recepcioner nas vodi do sobe, bilo je možda tri sata posle ponoći. Ulazimo u sobu, a u sobi ljudi uveliko spavaju. Heh. Soba zauzeta, tek tad saznaje. Daje nam drugu. Hotel kao hotel, ne mogu reći da je ružan, loš, i sl. Ambijentalno, stilski, uklapa mi se u to nešto što sam očekivala. Lepo izgleda. Istina, sobe ništa spektakularno, s obzirom na pet zvezdica,al dobro... Običaj je bio da svakog dana ostavljamo sobarici po koji dinar bakšiša, to nam je neko rekao ili smo pročitali..više se ne sećam a nije ni bitno. Hotel ima svoju plažu, jest da moraš da trčiš ujutru da zauzmeš ležaljke i suncobran, al dobro i to. Mogu reći da mi se dopada i hotelski bazen, zgrada, lobi,, kafić sa nargilama, čitava okolina. Ali.... meni kao nekom ko nije raspoožen za nove kuhinje, a ko uživa u hrani, ta ista hrana je postala glavni problem u Tunisu. E, nisam razmažena ako ni  On čak nije mogao da se najede kao čovek bar jednom. Moj doručak bili su kroasani koje sam jela u ogromnim količinama.Oni su bar bili slični evropskim. Uzela bih i po nešto od voća ponekad. Na stolovima je bilo toliko hrane...šarene,raznovrsne... ali kad je On sipao sebi neko kuvano svinjsko meso na čijoj kožici sam ugledala dlake od nekoliko milimetara, nisam mogla da sakrijem odvratnost. Za stolom pored nas,  ljudi su jeli, iz prepunih punih tanjira, pili vino, uživali. Ja nisam mogla. Pokušala sam da nadjem sebi nešto, ali  te kombinacije, i to jelo pripremljeno  na potpuno drugačiji način ja nisam mogla da svarim. Ne bukvalno, jer mi nije ni dospelo u želudac. Još kad bih videla recimo samo glave ribe u posudi....Ili neki čorbast krompir u kom plivaju kolutovi limuna i komadi cnog mesa...Ja jednostavno ne mogu jedem ono na šta nisam navikla, bukvalno imam mučninu od raznih miksova povrća, voća , mesa...Ok, nisam normalna, moj problem zaista. E, onda sam se obradovala kolačima. Bilo ih je toliko vrsta - šareni, ukrašeni, prelepi naizgled. Natrpala sam dva tanjira. Bar ću nešto jesti, super, mislila sam. Probam jedan...neki čudan meni nepoznat ukus...začin,šta li je to...Probam drugi, ponovo...i tako redom izgrickam svaki. Konobar me pita šta želim za piće, kažem: "Ništa." On onako zabezeknuto , upitno, ponovi: "Ništa??" gledajući u dva tanjira kolača ispred mene. Gotovo ništa više da nisam jela, valjda mi se ono dlakavo meso bilo smučilo još prve večeri i nekako mi je sve postalo gadno i nedovoljno čisto, na drugi pogled. Ljubitelj mesa ionako nisam ( maltene vegeterijanac, ako izuzmemo roštilj jednom mesečno, i ono malo mesa na pizzi i u Meku), pa očekivano da meso u Tunisu tek nisam mogla da jedem. Jela sam "plazmu" i još ponešto što smo, srećom, poneli, da nam se nadje. Onda smo otkrili neke prodavnice u kojoj smo kupovali neke tuniške čokolade, tamanila sam po 150 g za večeru U tim radnjicama sam redovno vidjala ljude, Tunižane, koji kupe hleb, a onda ga stave ispod miške i tako nose kući. I hleb je stojao baš nisko na rafovima. Onda je jednom  moj dečko naručio pizzu i jedva je pojeo deo.Ja nisam jela, naravno. Nije uopšte ličila na evropsku, ni po ukusu, ni po izgledu. Sa milion zrna graška i kukuruza i čega sve ne još. Ništa od hrane mi nije bilo ni slično našoj - ne srpskoj, evropskoj bar . E sad, ukoliko niste ludi ili osetljivi kao ja, možete verovatno jesti lepo u Tunisu. Ukoliko volite da eksperimentišete sa raznim kuhinjama, možda čete se oduševiti., otkriti neke nove ukuse, i vratiti sa nekoliko kilograma viška. I ja sam, ali od totalno nezdrave i kalorične hrane u sopstvenoj režiji.

Što se tiče mora, sećam se da je bilo toplo, čisto.... da su plaže peščane, duge... Yasmin Hammamet je turističko mesto pre svega, ima lepo uredjenih delova. Marina je lepa. I neke vile do kojih se dolazi čamcima.

 

 Arapi su napadni, prenapadni za moj ukus. Milion dzidza - bidza i mliion pokušaja da vas ubede da pazarite baš kod njih. Neumorno će vas ganjati da kupite nešto što realno vredi čak i  deset puta manje. Vuku vas za rukav, nameću se, pa su nam omiljene radnjice bile one na kojima piše "fix prix". Fiksna cena. Kad smo iz radoznalosti ulazili u radnje sa kožnim stvarima, prodavci bi nas pratili u stopu sve vreme kao da ćemo ih pokrasti. Miris te kože mi je ostao u nosu dugo nakon što sam se vratila. Iz Yasmin Hammameta se sećam i jedne slatke crnpuraste devojčice koja je prodavala jasmine za "one dinar", od malih nogu učeći da se nametne.U gradu Hammametu, nudili su nam hašiš i marihuanu, istina ne nametljivo kao drugu robu.

U Sahari na izletu nismo bili - duga vožnja, malo onog zbog čega idete, i pretoplo. Da ,bilo mi je žao, fotografije jesu prelepe.. Ali, nažalost, meni mnogo toga izgleda mnogo lepše na fotografijama nego uživo. To primećujem i sada kad gledam ove iz Tunisa. Jer nema mirisa, nema prljavštine, sve izgleda čistije i pogled vam je ograničen na ono najlepše...A Yasmin Hammamet je recimo mirisao na konjsku balegu, zbog brojnih konja i kočija kojima voze turiste. Konji su imali jednu kesu u koju su vršili nuždu, i koju su nosili sa sobom. Mirisao je i na kanalizaciju ponekad. Ne mogu reći da se Tunis može dičiti čistoćom iako je Yasmin Hammamet isključivo posvećen turizmu i u suštini je lepo zamišljen i uredjen. Palme, hoteli koji čine ambijentalnu celinu, radnjice sa suvenirima...

Na izletu u Tunisu, glavnom gradu, nisam mogla da ne primetim prljava stakla na modernim zgradama. Generalno prljavštinu koju ne vidim na fotografijama. Nezavisno od svega toga - grad je lep, utisak Francuza je evidentan. Do pre nešto više od 50 godina bili su njihova kolonija. Postoji ulica koja se zove Jugoslovenska. Ali nemam nekih posebnih impresija, ničega što mi se baš urezalo u sećanje. Nije izazvao neke emocije u meni da bih poželela da mu se vratim, ali sigurno ga neću ni zaboraviti kao nešto novo i drugačije. Kao prvi susret sa Afrikom.

 I Sidi Bu Said je lep. Bele kućice sa tirkiznoplavim okvirima na uzvišenju iznad Tunsikog zaliva, mogu vas ostaviti bez daha. Sidi Bu Said ume da šarmira, i natera da ga zapamtite. Nalazi se nedaleko od grada Tunis i slavne Kartagine koju smo nekako preleteli, ne našom krivicom...

 

 

 

Ako bih zanemarila sve te (sporedne) faktore koji su ,ipak, uticali na moj sveukupni utisak, ja bih vam rekla da posetite Tunis. Pogotovo ako volite izležavanje na sitnom pesku, toplo more i Sunce, i  ako ste željni nečeg drugačijeg i novog. Ali, ja vam ne mogu reći da je Tunis koji sam videla - onaj Tunis iz turističke brošure iz mog detinjstva.
Ili se svet previše iskomercijalizovao, ili sam ja samo odrasla.