Da vidimo Uvac koji krivuda u obliku latiničnog slova "S" hteli smo odavno. Njegove meandre konačno smo ugledali negde krajem aprila ove godine. Jest da nismo
išli pešačkom stazom,u nedostatku vremena, ali doći kolima blizu
vidikovca Molitva bilo je .. hmm...uzbudljivo. Naravno da nema asfalta,
ali utoliko je zanimljivje. Ili je to samo suvozačima.
Ovaj deo Srbije, oblast oko Sjenice, delovao mi je nekako egzotično. Ne samo zato što ga nisam dobro poznavala već možda i zbog drugačijeg reljefa, i etnički mešanog stanovništva, kultura i običaja. Vozeći se kroz Ursule, nailazimo na jednog ljubaznog čoveka , ex gasterbajtera , koji se vratio i provodi svoje penzionerske dane ovde...Kada ste negde gde je sve samo ne urbano, obično su ljudi željni priče, raspoloženi i predusretljivi... Kuća više nema.Sem jedne.
Dočekuju nas veliki crni psi .Odani gazdi. Tu ispred nas - jedno domaćinstvo. Jedino. Drugih ni na vidiku. Jedna kuća- nečiji dom, i pomoćni objekti. Kravice koje pasu medj kamenjem. I jedan konj sa milion muva po sebi. Negde tamo, na Jadovniku, sneg. Tu ispred mene trava i kamenje. Da li staza do vidikovca ide baš kroz imanje ili negde okolo, zapitasmo se, a onda na drvenoj kapiji ugledasmo vremešnog čoveka. Prilazimo...
....kaže da kad je čuo auto, pomislio je da je ćerka iz Sarajeva. Da je došla da ih iznenadi. A ono turisti opet. Hmm. Pogodi me to nekako. Osvoja me jednostavnost, neposrednost i toplina. I zaboravih da smo pošli na vidikovac.
Postoji gospoda sa sela i seljaci iz grada.Ovaj čovek živi na ovom mestu od kad zna za sebe. Do Sjenice udaljene, ako se dobro sećam, preko 20km ide onim konjem uglavnom jednom nedeljno. Kad je pijacni dan. Po Suncu, vetru, kiši i blatu. Da proda nešto i kupi ponešto. Valja se obezbediti namirnicima,a naidju i gosti, valja ih uslužiti. Živi bez komšija, bez televizora (rts1 čas ima , čas nema, trenutno nema), bez interneta i svega bez čega je danas većini nezamisliv dan. Najbliže komšije su mu beloglavi supovi. Prozor u svet - jedan radio prijemnik. Sa nekom toplinom u glasu, dobrotom u pogledu, uglavnom ijekavicom, i ne jadikujući, govorio je o tome kako mu prolaze
dani. Kako ih se ovi "gore" sete samo kad je glasanje...kako su ovde zime surove, i ne samo zime...kako su mu deca
bila odlični djaci, bez ijednog izostanka, ustajući u cik zore i
pešačeći kilometrima do škole. I ne retko, doživljavam da mudrije reči, zanimljivije i inspirativnije priče čujem od nekog ko živi van civilizacije .Da su ti ljudi informisaniji , elokventniji, da se ophode kulturnije i zaključuju logičnije od nekih iz urbanijih sredina. Zašto i kako je baš tako, ja pojma nemam. Možda kad je čovek sam razmišlja dublje, vidi dalje, oseća više... ko će ga znati. Tu i tamo vrzmala se njegova žena, patrijarhalna muslimanka, koja i nije pričala previše i mešala se u naš razgovor. Naravno da nas je zvao da sednemo i počastimo se, ali nije bilo vremena. Dan je odmicao, vetar duvao sa okolnih planina, i zaputismo se stazicom kroz njegovo imanje da vidimo te meandre konačno. On ih gleda skoro pa ceo život. Kaže da je sve to njegovo do vode i sem vode. Ovaj čovek, ostavio je tako jak utisak svojom pričom i svojim životom kog smo mogli sagledati kao na dlanu, tu ispred nas. I kao da mi je negde tamo u nekoj fijoci mozga bilo spakovano da ovako nešto postoji (još uvek), i sada isplivalo i svom jačinom me tresnulo. Ovaj čovek, mesto na kom živi i način na koji živi, dali su neku novu dimenziju ovom danu. I ne samo ovom.
A onda tu, tik iznad njegove kuće, pružao se pogled. Meandri Uvca. Prizor poznat sa fotografija. "Kao sa razglednice" rekli bi stariji. Drvo, kamen i voda u svoj svojoj lepoti. I beskonačno plavo iznad. Ni jedna gradjevina sveta, ni bilo koja ljudska tvorevina, nikada neće uspeti da fascinira više od same prirode.
Vetar je bio uporan da pomrsi i kosu i uživanje,i to da napravimo još koji korak i još koju fotografiju. A onda je došlo još ljudi...pešice, iz pravca kampa. Sledeći put bismo se mogli voziti čamcima, doživeti meandre, videti Ledenu pećinu i beloglave supove izbliza. Zato neki plove jezerom, a onda se strmim stenama popnu gore, i tada je verovatno utisak potpun.
Sve činjenice o mestima o kojima ipak slike govore više od reči, možete naći na mnogo drugih e-strana. Meni je, ipak, najjjači utisak ostavilo ...pa, pogadjate šta i ko. A opet, ne bi sve to možda ni bilo tako, da meandri Uvca nekom nisu pejzaž iz dvorišta, a beloglavi supovi prve i jedine komšije.
Ovaj deo Srbije, oblast oko Sjenice, delovao mi je nekako egzotično. Ne samo zato što ga nisam dobro poznavala već možda i zbog drugačijeg reljefa, i etnički mešanog stanovništva, kultura i običaja. Vozeći se kroz Ursule, nailazimo na jednog ljubaznog čoveka , ex gasterbajtera , koji se vratio i provodi svoje penzionerske dane ovde...Kada ste negde gde je sve samo ne urbano, obično su ljudi željni priče, raspoloženi i predusretljivi... Kuća više nema.Sem jedne.
Dočekuju nas veliki crni psi .Odani gazdi. Tu ispred nas - jedno domaćinstvo. Jedino. Drugih ni na vidiku. Jedna kuća- nečiji dom, i pomoćni objekti. Kravice koje pasu medj kamenjem. I jedan konj sa milion muva po sebi. Negde tamo, na Jadovniku, sneg. Tu ispred mene trava i kamenje. Da li staza do vidikovca ide baš kroz imanje ili negde okolo, zapitasmo se, a onda na drvenoj kapiji ugledasmo vremešnog čoveka. Prilazimo...
....kaže da kad je čuo auto, pomislio je da je ćerka iz Sarajeva. Da je došla da ih iznenadi. A ono turisti opet. Hmm. Pogodi me to nekako. Osvoja me jednostavnost, neposrednost i toplina. I zaboravih da smo pošli na vidikovac.
A onda tu, tik iznad njegove kuće, pružao se pogled. Meandri Uvca. Prizor poznat sa fotografija. "Kao sa razglednice" rekli bi stariji. Drvo, kamen i voda u svoj svojoj lepoti. I beskonačno plavo iznad. Ni jedna gradjevina sveta, ni bilo koja ljudska tvorevina, nikada neće uspeti da fascinira više od same prirode.
Vetar je bio uporan da pomrsi i kosu i uživanje,i to da napravimo još koji korak i još koju fotografiju. A onda je došlo još ljudi...pešice, iz pravca kampa. Sledeći put bismo se mogli voziti čamcima, doživeti meandre, videti Ledenu pećinu i beloglave supove izbliza. Zato neki plove jezerom, a onda se strmim stenama popnu gore, i tada je verovatno utisak potpun.
Sve činjenice o mestima o kojima ipak slike govore više od reči, možete naći na mnogo drugih e-strana. Meni je, ipak, najjjači utisak ostavilo ...pa, pogadjate šta i ko. A opet, ne bi sve to možda ni bilo tako, da meandri Uvca nekom nisu pejzaž iz dvorišta, a beloglavi supovi prve i jedine komšije.
Нема коментара:
Постави коментар