Jedan od onoh gradova koje morate videti bar jednom.
Jedan od onih gradova u kom ljudski faktor nije mogao da mi naruši opšti utisak.
I jedan od onih gradova kome poželim da se vratim često, bar na nekoliko sati...
Nervira me prevelika gužva,ali u Veneciji se toliko brzo naviknem, da mi ljudi uopšte ne smetaju da je doživim. Ne smeta mi ni milion radnji, ni to što se, kažu, toliko iskomercijalizovala. Što se trguje na sve strane, što je romantika na gondolama usiljena. Ne, jer Venecija je za mene mnogo više. Dah prošlosti. Podsećanje na to koliko je ludosti ili hrabrosti bilo potrebno da se u IX veku stvori grad na 118 ostrva. Da se izgradi na temeljima od drvenih balvana koji su do 9m zabijeni u meko glineno tlo.
I svaki put pomislite da ćete se ovoga puta snaći i nećete zalutati medju uskim, sličnim uličicama, i svaki put ona uspe vas prevari. Da vam pokaže još jedno svoje lice. Tako stara a dostojanstvena, pomalo teatralna, pomalo kitnjasta i tajanstvena, puna uspomena, ona na koju ne možete ostati ravnodušni. Samo to ne. Na njoj se prošlost jasno iscrtava iako smelo prkosi godinama. Prkosi prirodnim silama i modernom vremenu. Ne zna za automobile, staklene zgrade i ludila u diskotekama.To od nje ne očekujte.
Ali ono što od nje možete očekivati ako uspete da isključite horde turista, glasove na svim jezicima sveta, lažne Luois Vuitton i Burberry torbe i prave mahere trgovine, jeste osećaj da vas je neko spustio na pozornicu neke stare predstave, na mesto gde nema mesta presiji koju nosi treći milenijum. Trg Svetog Marka se naravno podrazumeva, a meni je nekako omiljena Duždeva palata. Najinspirativnija, najlepša. Crkvu Santa Maria della Salute kad pogledam ne mogu a da se ne setim Laze Kostića. I ne mogu da ne "iskuliram" na stepeništu ispred. A ono što mogu, jeste da vam kažem da obavezno posetite Veneciju. I da vam ne postane jedan od omiljenih gradova, jedinstvenost i uzbudljivu biografiju joj ne možete osporiti.
Jedan od onih gradova u kom ljudski faktor nije mogao da mi naruši opšti utisak.
I jedan od onih gradova kome poželim da se vratim često, bar na nekoliko sati...
Nervira me prevelika gužva,ali u Veneciji se toliko brzo naviknem, da mi ljudi uopšte ne smetaju da je doživim. Ne smeta mi ni milion radnji, ni to što se, kažu, toliko iskomercijalizovala. Što se trguje na sve strane, što je romantika na gondolama usiljena. Ne, jer Venecija je za mene mnogo više. Dah prošlosti. Podsećanje na to koliko je ludosti ili hrabrosti bilo potrebno da se u IX veku stvori grad na 118 ostrva. Da se izgradi na temeljima od drvenih balvana koji su do 9m zabijeni u meko glineno tlo.
I svaki put pomislite da ćete se ovoga puta snaći i nećete zalutati medju uskim, sličnim uličicama, i svaki put ona uspe vas prevari. Da vam pokaže još jedno svoje lice. Tako stara a dostojanstvena, pomalo teatralna, pomalo kitnjasta i tajanstvena, puna uspomena, ona na koju ne možete ostati ravnodušni. Samo to ne. Na njoj se prošlost jasno iscrtava iako smelo prkosi godinama. Prkosi prirodnim silama i modernom vremenu. Ne zna za automobile, staklene zgrade i ludila u diskotekama.To od nje ne očekujte.
Ali ono što od nje možete očekivati ako uspete da isključite horde turista, glasove na svim jezicima sveta, lažne Luois Vuitton i Burberry torbe i prave mahere trgovine, jeste osećaj da vas je neko spustio na pozornicu neke stare predstave, na mesto gde nema mesta presiji koju nosi treći milenijum. Trg Svetog Marka se naravno podrazumeva, a meni je nekako omiljena Duždeva palata. Najinspirativnija, najlepša. Crkvu Santa Maria della Salute kad pogledam ne mogu a da se ne setim Laze Kostića. I ne mogu da ne "iskuliram" na stepeništu ispred. A ono što mogu, jeste da vam kažem da obavezno posetite Veneciju. I da vam ne postane jedan od omiljenih gradova, jedinstvenost i uzbudljivu biografiju joj ne možete osporiti.
Нема коментара:
Постави коментар